Dok pada kiša

Pre nekoliko dana padala je kiša. Video sam tamne oblake kroz prozor, čuo kapi kiše kako padaju po krovu, krovnom prozoru i setio se kako sam nekada davno imao čudna uverenja po pitanju kiše.

Verovao sam da me boli glava kada zbog kiše padne vazdušni pritisak, da sam neraspoložen jer je vreme tmurno, čak sam imao i izraz koji sam negde sasvim nesvesno pokupio – na pitanje: „Kako si?“ davao sam odgovor:„Kao vreme!“

Nekim ljudima to nije ništa značilo jer im raspoloženje nije zavisilo od vremena, a meni je bilo tmurno i mračno baš kao vreme. Ili kada je vreme bilo promenljivo i moje je raspoloženje bilo isto takvo, promenljivo.

Kada sam dozvolio vremenu da utiče na mene i moje raspoloženje stvarno ne znam. Da li je to istina, verovatno jeste bila, jer sam verovao u nju.

Vremenom sam shvatio da je prilagođavanje situaciji mnogo važnije od kukanja i samosažaljenja i tako sam krenuo da budem malo fleksibilniji i prebacujem odgovornost za loše stanje sebi, a ne kiši. Nije bilo lako. Kako to da ja budem sebi odgovoran za neko stanje, pa valjda je lakše da to bude kiša nego JA? JA, svemogući i nepogrešivi čovek, koji je uvek imao opravdanje za svoja stanja.

I jednom sam otputovao u Pariz sa svojom suprugom.

Nisam verovao da takva klima postoji do tog maja kada smo proveli 5 dana u Parizu. U toku jednog dana su se smenjivala 3 godišnja doba. Od kiše i vetra do letnjeg sunca. Mislio sam u nekim trenucima da će i sneg pasti.

I dok smo sedeli tako u hotelu i ćaskali, shvatili smo da vreme može da nam upropasti odmor. Tada je pala misao, šta možemo da uradimo da nam vreme ne pokvari odmor. Pa da, da budemo fleksibilni i da mu se prilagodimo ili da presedimo u hotelu 5 dana i vratimo se kući bez da smo obišli grad.

„Ne postoji loše vreme, samo neprilagođena garderoba!“ kažu Francuzi. I mi ih poslušali.

Odlučili smo da budemo fleksibilni. Kupili sklapaće kišobrane, obukli se slojevto da možemo da skidamo i stavljamo na sebe slojeve gardarobe, poneli ranac sa rezervnom odećom, za svaki slučaj, ako pokisnemo i krenuli.

Moram vam priznati bilo je zabavno. Kisnuli smo, pili kafu, vozili se brodom, podzemnom železnicom, obišli prelepa mesta, slikali se i još mnogo toga.

 

Pariz je za mene bio velika lekcija, ne u smislu vremena, već da shvatim da za neke stvari u životu na koje ne možemo da utičemo, možemo da se prilagodimo. Sposobnost prilagođavanja je jedna od najznačajnihih osobina koju su ljudi kroz istoriju imali. I nekada zaboravimo na to. Zaboravimo da se opustimo kada je najteže da bismo lakše pronašli rešenje.

 

Možda još uvek nije tako lako, mada vežbom možete postati profesionalci. Razmislite samo u kojoj oblasti vašeg života vam je potrebno malo više fleksibilnosti. Nemojte menjati situacije, prilagodite sebe da vama bude bolje. Zbog sebe, nikako zbog drugih.

Prijatan dan vam želim!