Sistem nagrađuje poslušnost, a ne hrabrost

Pitamo se, gde se izgubila hrabrost među ljudima. Da se zauzmu za sebe i svoje potrebe u braku, na poslu, roditeljstvu, državi. Postepeno, ali sigurno se hrabrost ubijala godinama, a to ubistvo bilo je zamaskirano ljubavlju, brigom i ličnom nesigurnošću.

Kako to ide od početka. Dete ima potrebu da istražuje, da prođe kroz iskustvo i stekne znanje. Međutim roditelji znaju bolje šta je za dete dobro i ne dozvoljavaju mu da prođe kroz iskustvo usmeravajući ga kako oni žele u to šta je dobro, loše, opasno, sigurno…

Tim ponašanjem oduzimaju detetu mogućnost iskustva koje je neophodno za stvaranje kreativnog, hrabrog, istraživačkog duha. Deca postaju inertna, nekreativna, a roditelji bezbrižni jer dete neće upasti u probleme.

Kao kada bi se dete popelo na drvo, roditelji bi prvo bili zabrinuti (jer to je ljubav po njihovom stavu), a onda bi ga kaznili jer je bilo neposlušno i popelo se na drvo. Šta dobijamo kao program: “budi poslušan i dobićeš nagradu, budi hrabar bićeš kažnjen”.

Deca ne treba da budu poslušna i da vas slušaju. To nije pravi princip odgajanja dece. Sa decom treba razgovarati i imati dvosmernu komunikaciju. Ja slušam tebe i ti slušaš mene, posebno kada su potrebe u pitanju. Ono što je roditeljima zgodnije je dete sluša njih, jer je jednostavnije. Radi sve kako su mu oni rekli jer tako neće uraditi nešto neočekivano i pokvariti im planove. Šta ako dete padne i povredi se i moramo u hitnu pomoć i onda muka danima. Ovako na sigrunom, dete ne proba, ja na miru pijem kafu i svi „srećni“, a posle ću da mu kupim sladoled jer je bilo poslušno.

Decu treba ohrabrivati da se popnu na drvo, rade neke „lude“ stvari, ali da budu pažljivi, da rade polako i promišljeno i istrajno.

Skoro sam dobio pitanje od jedne klijentkinje: „Šta da radim da me dete sluša?“. Moj odgovor je bio: „Ništa, dete ne treba samo da te sluša, već treba i ti da čuješ njega!“

Šte dešava kada ta deca odrastu, naučena da budu poslušna, a ne hrabra. Gube stavove o sebi, misle da nisu dovoljno dobri, nemaju samopouzdanje i ne znaju da se zauzmu za sebe. Neko drugi im je celi život govorio šta je dobro, sigurno, bezbedno, a sada to treba da rade sami i naravno da ne znaju šta treba da urade. Ti odrasli ljudi ne znaju da odgovore na poslu, trpe razna maltretiranja, jer su im emocije pomešane.

„Da li treba da budem poslušan i radim šta mi se kaže ili hrabar i uradim ono što osećam, ranije nisam bio nagrađen za hrabrost, bolje da sam poslušan jer to se nagrađuje.“

To je samo moj zaključak na ovu temu i pitanje, zašto nekada nemamo samopouzdanje i hrabrost?

Odgovor bi bio: „Jer nikada pre nismo bili nagrađeni za to!“

Dr Darko Cvetković

 

error: Content is protected !!