Izazov

Šta je to što se desi prilikom odrastanja? Kako stignemo od tri kile čiste sreće, do sedamdesetak kilograma besa tokom odrastanja? Kada zapravo ljudi postanu besni, nezadovoljni, nasilni? Šta se dogodi u čoveku i poželi da uvredi ili povredi drugo živo biće?

Posmatram ovih dana decu svih uzrasta od 2-17 godina. I vidim jednu potrebu da zlostavljaju druge… otkud im to? Da pokažu da su jači, bolji, takmičarski nastrojeni… Pa zar je to uopšte važno? I uvek zlostavljaju slabije od sebe. I onda razmišljam o tome da oni koji trpe maltretiranje jačih od sebe nauče to kao model ponašanja, a u nemogućnosti su da uzvrate onom jačem, prenose maltretiranje na slabije od sebe. Jer tada je onaj nagomilani bes zbog nemogućnosti uzvraćanja konačno zadovoljen. Iz nemoći prema napadaču, pronađu žrtvu-slabijeg od sebe. Sada je on neko jači i tako u krug, žrtva-zlostavljač, pa ponovo neka nova žrtva.

Samo ne znam da li ti mnogo „jaki“ ljudi znaju da su svi ljudi naše ogledalo. Da u drugima vidimo samo one stvari koje nosimo u sebi jer “ono što u meni vidiš – tvoje je, a ono što u tebi vidim – moje je“. Ne možemo videti ono što nemamo ili čega se ne plašimo. Ljudi često vređaju druge ljude rečima koje bi njih uvredile. I kada vas uvredi sledeći put, razmislite zašto vam je baš to rekao ?

Kako da naša deca izrastu u dobre ljude? Toliko su divni dok su mali, puni osmeh, dobrote, nevinosti i onda dođu roditelji, staratelji, učitelji, profesori koji od njih naprave namćore, namrštene i nezadovoljne ljude.

Gde grešimo mi odrasli i na kome leži odgovornost odgajanja srećne i nasmejane dece? Ko im to seče krila? Nesvesna ponašanja koja smo pokupili negde prenosimo dalje na svoje potomstvo. Ne osvestimo nikada šta je to što nas je zaustavilo u razvoju, a isto to prenesemo dalje.

Dozvolite deci da budu deca. Ovo je najbolji savet koji sam ikada čuo i ikada preneo dalje. Oni sve rade instinktivno i bez opterećenja. I tako treba i da ostane. Nije važno šta će ko reći. Taj neko ne živi sa vama u kući i ima neka svoja ograničenja, pa neka se on i nosi sa njima.

Međutim idem tako jednog dana ulicom i posmatram te mlade ljude koji misle da su „cool“ ako su namršteni. Da tako pokazuju snagu i da ih tada niko ne sme dirati. Misle da pokazuju slabost ako se smeju ili ako samo puste suzu. Žive po principu „Život je borba“ i „Najjači opstaju“. Od koga li su to čuli? Gde li su to naučili? Koliko zapravo tu ima istine? Da li biti namršten znači biti opasan i jak? Možda se na takav način štite da ne budu povređeni.
„Najčvršći spolja su zapravo najmekši iznutra“ pročitah negde.

Ljudi smejte se, radujte se i uživajte. Živite i pustite druge da žive.
Lako je biti namršten i maltretirati druge. To je najlakše.

Izazivam vas da budete srećni, da date osmeh kad vam je najteže, da kad imate najviše poteškoća pomognete drugome.

Pa da onda vidimo ko je „faca“ i ko je „cool“.
Izazivam sve one koji malteriraju druge da se smeju i budu dobri, kada im se plače i kada im se svet ruši, pa da vidimo stvarno koliko su jaki. Probudite se, oslobodite se, odrastite i uživajte.