Još kada sam bio tinejdžer imao sam tu zanimljivu izjavu „ukoliko ne voliš sam sebe, niko te neće voleti.“
Kako rastem sve više shvatam smisao te izjave, a tada nisam možda ni znao šta tačno ona znači.
Kada krenem da se igram tom izjavom mogu da je promenim u:
Kada sagledamo sve ove izjave dolazimo do samopoštovanja i slobode izražavanja sopstvenih potreba i emocija.
Danas znam da su neispoljene emocije veliki problem koji u telu pravi havariju. Kreiraju začarani krug iz koga se teško izlazi ukoliko niste svesni gde ste sebe doveli. Dovode do raznih mentalnih i fizičkih bolesti.
I dok razmišljam o svemu ovome dolazim do zaključka da kada nemamo samopouzdanje, jedini način je da to dobijemo od drugih! Kako? Možda da postanemo žrtve, jadni ljudi koji nemaju samopouzdanje i da svi oko nas to znaju. Tako će biti lakše. Onda će svi reći: „Daj da mu pomognemo, jer on nema samopuzdanje.“ Umesto da ojačamo, mi napravimo sekundarnu dobit od našeg lošeg stanja i idemo linijom manjeg otpora.
Zašto ovo nije dobro.
Iz razloga što, u nekom drugom kontekstu, ovo će nam doneti još veću bol. Kada se otisnemo iz sigurne okoline u stvarni svet, bez samopoštovanja i samopouzdanja mi smo izgubljeni. Nismo u stanju da obavljamo najjednostavnije zadatke i tražimo ljude za koje možemo da se uhvatimo koji će nas vući dalje. I možemo mi tako celog života. Iz jednog nezadovoljstva u drugo. Iz jedne situacije u drugu. Oduzimamo sami sebi moć.
Šta je ono što možemo da uradimo?
Da se trgnemo, izađemo iz zone komfora i preduzmemo nešto za sebe. Da ojačamo. Malo po malo. Jedna nelagodnost po jedna dok ne shvatimo da je sve to samo iluzija i da mi možemo sve samo ukoliko hoćemo.
Kako ćemo tretirati sebe? Upravo onako kako želimo da nas tretiraju drugi.
Ukoliko želim da me drugi vole, voleću sebe.
Ukoliko želim da me drugi poštuju, poštovaću sebe.
Ukoliko želim da mi udovoljavaju, udovoljiću sebi.
Na takav način vraćamo sebi moć.